pexels-kaboompics-com-6598.jpg

Pasivan pristup u suočavanju sa problemima

jem-sahagun--kqC3rZEMBI-unsplash.jpg
Flowers

Kako se manifestuje pasivno ponašanje,

koji su uzroci i posledice takvog stanja

Neću uspeti, ne vredi ni da pokušavam

Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus  

Novinar: Tatjana Loš

Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut

Ona je povučena. Ćutljiva. u društvu uvek stoji po strani. ne pokazuje nikakvu inicijativu. Introvertna je. preko puta nje je njena krajnost. Komunikativna, angažovana i otvorena osoba. Za prvu bismo odmah rekli da je pasivna, a za drugui da je apriori aktivna, međutim, ovo je samo jedan u nizu stereotipa, jer pasivno ponašanje ima sasvim drugačiji suštinski izraz i težinu.

 

Bojana Škorić, psiholog i psihoterapeut, pomaže nam da ga prepoznamo i objašnjava njegovu pozadinu i manifestaciju.

Koji je prvi, vidljivi znak prepoznavanja pasivnog ponašanja?

 

Kao prva asocijacija na pasivno ponašanje može da nam se javi slika povučene, inertne, ćutljive osobe koja u društvu stoji po strani i ne pokazuje inicijativu. Sa druge strane, za nekog ko je komunikativan i angažovan u više oblasti apriori možemo reći da se aktivno ponaša. Ovakvo viđenje aktivnog i pasivnog ponašanja je previše pojednostavljeno i predstavlja stereotipe. 

Pasivno ponašanje je ono koje ne zadovoljava lične želje i vrednosti, a u problemskim situacijama ono koje ne dovodi do rešenja. To znači da osoba može da ima problem u socijalnim relacijama, na poslu ili bliskim odnosima u čije razrešenje duži period ulaže energiju, a ne dolazi do pomaka. Posmatraču to može da deluje aktivno, ali ponavljanje problema tokom vremena ukazuje da određeni pristup ne dovodi do poboljšanja. Tada govorimo o pasivnosti.


 

Usled čega se ono javlja i kako sve može da se manifestuje?

 

Osnov pasivnog ponašanja je uverenju da se problemi ne mogu prevazići. Osoba može da negira postojanje problema, umanjuje njegov značaj, otpisuje ideju da može drugačije da se postupi, procenjuje da nema sposobnosti da se drugačije nosi sa izazovom. Transakciona analiza razlikuje nekoliko vidova pasivnosti. Nekada osoba doslovno može da ne radi ništa da utiče na situaciju. Preterana prilagođenost je ispunjavanje pretposatvljenih zahteva, iako to druga strana nije tražila. Agitiranost nema konstruktivan cilj, npr. to je cupkanje nogom, uvrtanje kose, besciljno “skrolovanje” telefona, kompulsivno prebacivanje TV kanala isl. Onesposobljenost je zaobilazan put kako osoba traži od drugog da neki problem reši umesto nje. Nasilje je takođe forma pasivnosti jer se problemu ne pristupa na racionalan način, već zastrašivanjem okoline. 

Previše zaštitnički vaspitni stil u kome roditelj ne dopušta detetu da pronađe rešenje, već radi zadatak umesto njega može uticati da se dete pasivizira u budućim problemskim situacijama. Veoma stresni događaji mogu da ostave efekat na način da se izvede zaključak da ono šta se želi ne može da biti ostvareno i da u tom smeru ne vredi ulagati trud.

Da li pod njim neretko podrazumevamo agresiju, kao što se neretko čuje da "osoba izgleda kao da je fina i povučena, a zapravo potiskuje/prikriva agresivnost"?

 

Ideja da iskazivanje neslaganja može da rezultuje prekidom socijalnih relacija može da vodi ka tome da osoba odbija da prepozna osećanje ljutnje, ili ako uoči - da ne ispolji na asertivan način. Tada dolazi do potisivanja ljutnje. Rizik ovakvog pristup je to što se na manje povode u sadašnosti, emocije iz prošlosti mogu pojaviti u intenziviranom obliku. 

 

Kako možemo da radimo na sebi da bismo se izborili sa tim stanjem?

 

Prvo da prepoznamo u kojim situacijama smo skloni da se povlačimo u komunikaciji, radije biramo da prećutimo ono šta nam je važno, nismo spremni da se suočimo sa neprijatnim osećanjima pa pokušavamo da “zamaskiramo” problem nekom aktivnošću isl. Zatim da potražimo uzorke pasivnosti, a to su iracionalno mišljenje o sebi i drugima. Takođe da tražimo pozitivne primere u ponašanjima drugih ljudi koji nemaju tu vrstu problema. Kada je osobi teško da sama prevaziđe ovo stanje, psihoterapija je adekvatan način rada. 


 

Koliko ono zapravo može da ode predaleko i kako se reflektuje u odnosu sa drugim ljudima - partnerom, porodicom, kolegama, prijateljima?

 

Jedan od ekstrema prepoznaje se kao zavisni poremećaj ličnosti - pojedinac odustaje od jačanja sposobnosti koji odlikuju samostalnu ličnost, pa je doživljaj sigurnosti i samovrednovanja zavisi od reakcije drugih. Obavljanje posla u kom osoba ima sizifovski doživljaj teskobe koja ne prolazi, u kom je ulaganje energije praćen utiskom “stajanja u mestu”, u kom rezultati ne donose satisfakciju otvara pitanje motivacije, interesovanja, a na kraju i smisla koji osoba pridaje odabranom poslu. Kada pojedinac ne preduzim akcije da pronađe radne zadatke ili uslove rada kojima bi bio zadovoljan, pasivan stav može da postoji u vidu otpisivanja odgovornosti da se oseća zadovoljno.


 

Da li ovo stanje ima veze sa depresijom?

 

Razmišljanja koja se mogu dovesti u vezu sa depresivnim kognitivnim stilom i pasivnošću su npr.:  “Iako se trudim neću dobiti ono šta želim”, “Nikad neću imati dobre veštine kao neko uspešan, ne vredi ni da pokušavam”, “Kada sam se trudio, nisam uspeo, to znači da neću uspeti ni u budućnosti” “Nikad neću uspeti”. Ukoliko tokom vremena ne dođe do promene ovakvih stavova, može se očekivati intenziviranje neprijatnih emocija, pasivizacije u ponašanju i formiranje negativne slike o sebi, što su neki od pokazatelja depresivnosti.


 

Koji su inače mehanizmi za otklon od osećaja praznine, koji je neretko bez osnove?

 

Kada ne možemo da uočimo neposredan okidač u sadašnjosti za doživljaj praznine, letargije, sniženog zadovoljstva i motivacije da se pokrenemo, odgovor tražimo u uverenjima i stavovima osobe, odnosno ranijim iskustvima. Osećaj praznine može da bude signal da su nam želje iz sadašnjosti neipunjenje.

U prevazilaženu doživljaja praznine važno je prepoznati uzrok. Ukoliko su u detinjsvu želje bile neispunjene usled strogoće roditelja ili uslova na koje mlada osoba nije mogla da utiče, doživljaj praznine je bio adekvatan odgovor. Problem nastaje kada se stari osećaj vraća u sadašnjosti. Tada je važno raditi na osvešćivanju potencijala da se reaguje u “ovde i sada”. 

Korisno može da bude traženje odgovora na pitanje: “Šta mogu pozitivno, konstruktivno ili kreativno da uradim da budem zadovoljan životom?” Nekada teško pokrenuti se i promena ne mora da dođe odmah. Odgovoran pristup ličnom mentalnom zdravlju je zauzimanje aktivne pozicije u odnosu na ono šta doživljavamo kao problem - da se setimo koji sadržaji i okruženje nam pomažu da izrazimo svoje kreativne sposobnosti. I male promene na nivou kontakta sa prijateljima, prepoznavanje inspirativnih i korisnih sadržaja koji nam pozitivno boje svakodnevicu.

Čitajte još...