Erik Erikson
Erik Erikson bio je psihoanalitičar i jedan je od predstavnika pravca ego psihologije. Eriksonov rad ostaće upamćen u doprinosu tumačenja razvoja ličnosti. Prema njegovoj teoriji psihosocijalnog razvoja ličnosti, razvoj ličnosti se dešava tokom čitavog života. Smatrao je da je za razvoj KLJUČNA DVOSMERNA INTERAKCIJA OSOBE I OKOLINE. Okruženje neminovno postavlja izazove pred osobu i jednu vrstu zadatka koju osoba treba da reši, prevaziđe, odnosno - pronađe svoj ličan način adaptacije na izazove sredine u kojoj živi.
U Eriksonovoj teoriji važan je pojam IDENTITETA ličnosti. Formiranje identiteta ega je razultat uticaja čoveka na okoline u okoline na čoveka.
Erikson je definisao 8 stadijuma psihosocijalnog razvoja, za koje smatra da su pokazatelji tzv. eprigenetskog principa- da svaka osoba tokom života prolazi kroz faze razvoja. Prvi navedeni pojam u dijadi predstavlja uspešno razrešenje krize, dok drugi pojam označava neuspešno razrešenje krize:
-
poverenje vs. nepoverenje - period odojčeta
-
autonomija vs. stid i sumnja - period ranog detinjstva
-
inicijativa vs. krivica - period detinjstva
-
kompetentnost vs. inferiornost - period osnovne škole
-
identitet vs. konfuzija identiteta - adolescencija
-
bliskost vs. izolacija - mlađi odrasli period
-
stravalaštvo, produktivnost vs. nezadovoljstvo - odreasli period
-
integritet vs. doživljaj neispunjenosti - starija dob
Smataro je da je za prelazak u narednu fazu razvoja potrebno da se reše zadaci tipični za pretodne stadijume.
Ono što se pretpostavlja kao nužna pojava u razvoju ličnosti jeste psihosocijalna KRIZA. To je stanje kada se jave različita pitanja vezana za vlastitu ličnost i okolnosti u kojima živi i podstiče osobu da pronađe "rešenje"- odgovor na to KO SAM JA U OKRUŽENJU U KOM ŽIVIM?
Zašto se smatra da je ovakav vid psihološke krize KORISTAN?
Jer ukazuje da postoje želje osobe koje su nezadovoljenje, stanje psihološke krize tera osobu na akciju - na traženje nešto drugačijeg načina adaptacijie okolini ili prilagođavanja okoline sebi. Čovek u neprestanom konktaktu sa drugima, ali i sa unutrašnjim, psihičkim dešavanjima u njemu samom. A kontakt nije statičan element već dinamičan proces.
Kriza je prolaznog karaktera i kaže se da je uspešno razrešena kada osoba razreši konflikt koji je postojao između nje i sredine u kojoj živi. Pozitivno razrešenje krize ne mora da bude lak i prijatan proces, međutim kada se razvojna kriva adekvatno razreši ona osobi donosi subjektivno osećanje dobiti i zadovoljstva. Na nivou strukture ličnosti, smatra se da je osoba ovladala novim mehanizmima adaptacije koji omogućavaju dalji razvoj ličnosti.
Upravo RAZREŠENJE KRIZE, odnosno pronalaženja autentičnog odgovora na nju je ono što nju razlikuje od nekog stanja za koje bismo rekli da je psihopatološko.