Kada je traženje saveta
psihološka
igra?
Zašto neke osobe uvek traže savet od prijatelja i kolega, ali ga nikad ne uvažavaju
Drugi me, ipak,
ne razumeju
Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus
Novinar: Tatjana Loš
Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut
Suočavanje sa izazovima deo je svakodnevnog iskustva, a deljenje prijatnih i neprijatnih impresija sastavni deo socijalne interakcije. U razgovoru o nezadovoljstvima i teškoćama, komentari i saveti okoline - kada su ih tražimo, dati bez osuđivanja - mogu da pomognu da probleme sagledamo iz drugačijih perspektiva i konstruktivije pristupimo prevazilaženju. Međutim, nekada iskazivanje nezadovoljstva i traženje podrške može da poprimi formu patološkog obrasca u komunikaciji. Prema teoriji ličnosti, transakcionoj analizi, jedan oblik psihološke igre prepoznaje se kada osoba ima manir da traži pomoć povodom nekog problema, a zatim odbija dobijene predloge. Osoba se ne aktivira da reši problem, trenutno se oslobodi neprijatnih emocija, a sagovornik ostane začuđen i upitan zašto njegovi pokušaji uvek naiđu na “zid” u komunikaciji.
Zašto, dakle, neki ljudi uporno traže savete, ali ih nikad ne usvajaju - tema je današnjeg “Života plus”, koju nam približava Bojana Škorić, psiholog.
Da li se iza toga krije, pre svega, izbegavanje odgovornosti za prevazilaženje nekog problema?
Pretpostavka je da ovakvo ponašanje donosi trenutno olakšanje od doživljaja neprijatnosti, a da se dugoročno potvrđuje jedan oblik negativnog, nerealističnog viđenja sebe i drugih na način: “Meni je uvek teško, ne umem da rešim problem”, negativno viđenje drugih kroz: “Oni ne razumeju koliko je meni teško”, “Nemam poverenja u njih jer mi nisu rešili problem”. Tako da izbegavanje može da postoji u vidu otpisivanja vlastite i prebacivanje odgovornosti na druge. Razgovor o problemu, uz njegovo nerešavanje, može da donese određenu vrstu sekundarne dobiti, socijalnu mrežu podrške, koja možda ne bi postojala ako bi se problem rešio - “Ako razrešim ono šta me muči, ljudi neće obraćati pažnju na mene”. Takođe, ova navika može da nastane kao usvojen model ponašanja iz okoline.
Da li to ima veze sa nesigurnošću, ali i sa rigidnošću?
Karakteristike komunikacije sa okolinom mogu da nam budu korisna informacija na putu sagledavanja i uočavanja negativnog mišljenja o sebi. Ako smo u poziciji da se često žalimo po pitanju istog problema, možemo da se informišemo koje su druge i nove opcije kako se problem može prevazići. Dobar smer je tragati za pozitivnim primerima u realnom životu. Obrazac u kom se pojedinac žali, a ništa ne preduzima, u dugoročnom okviru sugeriše na pasivnu poziciju u suočavanju sa problemima. Manjak samopouzdanja u lične veštine i sposobnosti može da spreči osobu da izađe iz poznatog okvira. Ostajanje na istom, makar ono bilo i neprijatno, znači ostajanje na poznatom “terenu”.
Koliko je to odraz nespremnosti da se osoba promeni?
Promena disfunkcionalih obrazaca po pitanju ove teme, u vidu razlikovanja konstruktivnog od pasivnog pristupa, donosi niz pitanja: Da li osoba pre svega primeti da ima ovu naviku u ponašanju? Šta dobija, a šta gubi ako pokuša drugačije da se suoči sa problemom? Nekada je lakše ispričati kako nam se nešto ne sviđa i usmeriti se na negativno, nego razgovor ispuniti iskreno pozitivnim utiscima. Tako da nespremnost može da postoji u vidu anksioznosti zbog izlaska iz poznatog okvira ponašanja i građenja novog pristupa.
A koliko to može da bude naporno za njene prijatelje, partnera i članove porodice koji je stalno savetuju, a ona opet uradi ono što je naumila?
Davanje saveta, mišljenja, analize situacija možemo smatrati jednim od vidova iskazivanja empatije i brige prema drugom. Međitim, kada tokom vremena ljudi iz okoline primete da se isti način komunikacije ponavlja, da ne učesvuju u autentičnom dijalogu, da se odigrava “već viđeno”, tada zadatak okoline može da bude čuvanje od ulaska u psihološku igru, na kraju koje bi se osećali izmoreno i zapitano gde su pogrešili. Zato je uvek od koristi izneti, asertivno i uz uvažavanje ličnih i tuđih potreba, kako se osećamo i šta nam konkretno smeta u komunikaciji. Sam pojedinac može da izgubi perspektivu kako se sagovornik oseća dok sluša problem. Kada osoba odgovornost za rešavanje problema pogrešno adresira na okolinu, zadatak okoline je da ne prihvata odgovornost koja joj ne pripada, što u praktičnom smislu nekada znači ne davanje sugestija, predloga i ideja, već pustiti osobu da sama dođe do rešenja.
Kako se to odražava na situaciju na poslu - kada šef uporno traži savet, a nikad ga ne sasluša i ispoštuje ili obrnuto - kada podređeni traži mišljenje nadređenog, a onda uradi posao onako kako je pre toga već zacrtao?
Poslovni kontekst nudi jasnije eksplicirana pravila, zadatke i ciljeve koji se očekuju od određene radne pozicije. Ukoliko je dominantan pristup u saradnji sa kolegama traženje pa kritikovanje dobijenih predloga, rizikuje se narušavanje kvaliteta odnosa u radnom timu, kao i kvalitet obavljenog zadataka. Postavlja se pitanje šta stoji iza takvog pristupa: kompetitivan stav prema kolegama u kome se doživi “mala pobeda” kada su tuđe ideje “nedovoljno dobre” ili se način disfunkcionalnog suočavanja sa problemima u privatnom životu, oslikava i u poslovnom kontekstu.
Koliko se to negativno odražava na napredovanje u karijeri?
Uspešno rešavanje poslovnih zadataka pored potrebnog obrazovanja i veština, uključuje i pitanje: Kako se osoba suočava sa zadacima koje do sada nije srela u poslu, kome se obraća, da li će prihvatiti savet nadređenog ili kolege koji ima više iskustva? Biti zatvoren za predloge i razmatranje novih ideja može da dovede u pitanje kvalitet obavljenog posla.
Može li ta "navika" da se prevazidje?
Kada osvestimo da naše ponašanje i sadržaj koji iznosimo može da ima reakciju u vidu neprijatnih emocija kod sagovornika, tada možemo da postavimo sebi pitanje: “Da li ponavljanjem istih sadržaja, žalbi i odbijanjem dijaloga zapravo odbijamo ljude kojima je stalo do nas?” Tu se nalazi prostor za promenu. Vredi se zapitati se šta zapravo dobijamo kada iznova pričamo o nekom problemu, da li želimo trenutno da se oslobodimo neprijatnosti i emotivnog viška ili da čujemo mišljenje druge strane i kroz asertivan dijalog tražimo konstruktivno rešenje.
