Preterana samokritičnost

Sposobnost da se uvidi greška u vlastitom ponašanju i spremnost da se napravi promena u pozitivnom smeru jedan od pokazatelja zdravog samoregulatornog mehanizma - unutrašnjeg dijaloga između dva dela ličnosti - sa jedne strane, onog koji ima vrednosne i moralne kriterijume i dela koji donosi odluke u skladu sa željama i potrebama. 

Adekvatna, konstruktivna kritika se odnosi na ponašanje osobe, pruža šansu i poziva drugu stranu, kroz predloge, da se određeni element promeni na bolje, sa ciljem održanja i unapređenja kvaliteta relacije dve ili više osoba.

Kada pojedinac veruje da su njegovi postupci bespogovorno ispravani, da usled posebnih sposobnosti i talenata ne može da napravi grešku, da ono šta radi ne možu da povredi druge ili izazove nepovoljan ishod - za takav stav bi moglo da se kaže da ima narcističke elemente. U pitanju je vrsta ekstrema, jer u sagledavanju sebe kao vrednog ljudskog bića ima teškoće da u celinu integriše pozitivne karakterne crte i mane, pa se dešava da i objektivne propuste odbija da prepozna kao takve.

Drugi ekstrem je preterana samokritičnost. Ona postoji kada pojedinac svoje postupke često analizira sa utiskom da je uradio nešto loše ili nedovoljno dobro. Postoji kod ljudi koji kada dobiju priznanje za svoj rad nemaju doživljaj zadovoljstva; kada zbog grešaka iz prošlosti osoba može da dođe do mišljenja da je ona loša ili nesposobna, da će zbog toga i budući postupci uvek imati neku manu, da će tu manu drugi primetiti i da je će zbog toga pojedinac biti odbačen. Tako može da nastane ,,začarani krug'' razmišljanja Ja sam loš i nesposoban, i u budućnosti će se isto to pokazati, jer postoji nepopravljiva mana u mom identitetu”. Takav zaključak je iz logičkog ugla netačan jer je baziran na neistinitim premisama (generalizujućim stavovima koji osobine i ponašanja tumače kao nepomeljivu karakteristiku kroz vreme). Kao efekat ovakvog tipa razmišljanja mogu se održavati psihološki problemi, kao što su npr. osećanja krivice i depresivnosti. 

 

Ukoliko bi se potražio primer kako izgleda neko ko je sklon preteranoj samokritici, to može da bude: muzičar koji je posle koncerta usmeren na to šta je moglo bolje da se odsvira umesto na pohvale koje dobija od posetilaca; zaposleni koji posle uspešno obavljenog posla i pored pozitivnog fidbeka, brine da li se dobro obukao, preispituje kako mu je zvučao glas, usmeri pažnju na jednog kolegu koji nije ništa rekao i to postane tema kojoj se posveti vreme, a rezultuje time da se osoba povodom događaja koji se uspešno odigrao, oseća zabrinuto i krivi sebe zašto je napravila navodne propuste.

Neke od smernica koje mogu da se primene kada je traženje grešaka dominantan način pristupa analizi vlastitog ponašanja su:

1. Napraviti razliku između ličnosti i postupka

Samoprihvatanje, između ostalog, znači da čovek može da prihvati da je napravio neku grešku - na način da se ne kažnjava, nego da izvuče pouku i konstruktivan zaključak. Iz onoga šta smatra greškom, iz situacija za koje smatra da se nije dobro poneo, može bolje da upozna sebe - zadatak je da razume zašto se ponašao na određen način. Kada iza sebe ima iskustvo kojim nije zadovoljan, može da ima smernicu i razmisli na temu kako drugačije da se ponaša u budućnosti u sličnim okolnostima. 

Kada se uočava greška tamo gde je objektivno nema, pojava koju okolina ne prepoznaje kao takvu, ostavljen je prostor da se redefiniše kriterijum greške. Emocije anskioznosti i krivice mogu da ometaju proces realističnog sagledavanja i tada je zadatak psihološka prorada emocionalnih prepreka koje održavaju problem. 

Odluka iz prošlosti može se videti kao greška iz perspektive sadašnjosti. Da bi se imalo adekvatnije razumevanje vlastitih doživljaja i postupaka korisno je vratiti se u situaciju donošenja odluke - setiti se emocionalnog stanja i razumeti sopstvene motive u trenutku kada se donosila odluka. Postoji mogućnost da je osoba imala dobru nameru, a da konačan rezultat nije ispao dobar po nju ili druge. Potrebno je uočiti razliku između fenomena: namere i ponašanja, želje i načina zadovoljenja želje. Iz grešaka se uči kako prisupiti onome šta želimo da ostvarimo i dobijemo - kako odabrati adekvatan način, tako da budemo zadovoljni celokupnim ishodom.

2. Uočiti pozitivne elemente celine

Konstantnim traženjem grešaka i samookrivljavanjem ne ostavljamo prostora da primetimo pozitivna dešavanja oko nas, lične talente i veštine, pozitivne elemente i efekte onoga čime se bavimo. Akcenat na pozitivnim elementima celine, za osobu koja se sklona preteranom kriticizmu, jeste pomak ka realističnom sagledavanju sebe, svog ponašanja i dela. Poenta nije da se, figurativno rečeno, „imaju roze naočare u gledanju na svet”, već da se, zbog preuveličavanja negativnih rezultata ili traženja grešaka gde ih nema, ne propusti šansa da se vreme i energija ulože u konstruktivne sadržaje. 

3. Pohvala

U odnosu prema sebi, za doživljaje zadovoljstva postignutim i svrsishodnosti, veoma je korisno da deo ličnosti koji procenjuje i evalira uputi pohvalu delu koji  realizuje, stvara, kreira. Umesto recikliranja neprijatnih sećanja, možemo da sagledamo i nabrojimo: Šta smo sve uradili dobro danas? Koji pozitivni sadržaji su nam se danas desili? Na koju, i minimalnu situaciju, smo na sebe ponosni? Kada uhvatimo sebe da ulazimo u proces samookrivljavanja, možemo postaviti pitanje: „Šta sam naučio iz ove situacije?” Kada izvedemo pouku, grešku možemo ostaviti iza sebe.

louvre cover-celophane.jpg

Introspektiv.

 

kontakt.introspektiv@gmail.com

+381 65 326 11 26
  • Facebook
Pišite nam
Copyright © 2017-2020 Introspektiv. Sva prava zadržana.