Kada se ljubaznost pogrešno protumači

pexels-ron-lach-9196479.jpg
Faint Glow

Zašto se ljubaznost često pogrešno doživljava kao udvaranje

Osmeh nije uvek poziv na flert

Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus  

Novinar: Tatjana Loš

Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut

Budi ljubazan kad god je moguće, a moguće je uvek - poručivao je Dalaj Lama. Međutim, oni koji to "praktikuju", znaju da nije svaka obala na koju "iskrcaju" svoj osmeh sunčana. Ljubaznost kao konstanta često ume da bude grubo "ošamarena", izmanipulisana, unižena. Protumačena kao zavodljiva poza ili prikriveni poziv za flertovanje, ona se u muško-ženskim odnosima često izvitoperi i dobije drugačiju konotaciju od svoje suštine. Ljubazna osoba u trenutku biva proglašena za koketu. Targetirana kao ona koja zavodi, postaje meta onih prema kojima je bila samo - kulturna. 

Šta ljubaznost jeste, zašto ona nije isto što i koketiranje, na koji način ljubazna osoba može da ostane to što jeste, a da ne bude osuđena za slanje ljubavnih signala, za "Život plus" govori Bojana Škorić, psiholog. 

 

Kako bismo definisali ljubaznost i možemo li je u današnjem vremenu označiti kao vrlinu?

Kroz odrastanje pojedinac uči kako da se prilagodi zajednici na način da njegovo ponašanje bude procenjeno kao dobronamerno i neugrožavajuće. Ljubaznost možemo opisati kao skup ponašanja kojima se sa poštovanjem i uvažavanjem odnosimo prema drugom. Iz psihološkog ugla ljubaznost može da se tumači kao adekvatna socijalna adaptiranost, pristup koji omogućuje osobi da u socijalnim situacijama ostane dovoljno dugo da pronađe ljude sličnih vrednosti i interesovanja. Takav pristup bi se delom mogao smatrati asertivnim načinom komunikacije, s tim što asertivnost pored navedenih karakteristika ima elemente koji se tiču dodatno brige o ličnim željama i ciljevima. Pretpostavka je da se pravila bontona menjaju u skladu sa promenama društvenih i kulturnih okolnosti, međutim zauzimanje benevolentnog i otvorenog stava u kontaktu sa okolinom, svest i briga o drugim članovima zajednice je jedna od vanvremenskih humanističkih vrednosti. 

 

Koliko se ona, pogotovo u sprezi sa dobrotom, često pogrešno doživljava u muško-ženskim odnosima, tumačeći se kao koketiranje?

Kulturno i ljubazno ponašanje nije isto što i udvaranje, a ono šta ih čini sličnim je element prijatnosti u komunikaciji. Međutim, motivacija i unutrašnja dinamika u pozadini ovih ponašanja je različita, što znači da izvlačeći zaključak prebrzo i u odnosu na malo informacija možemo napraviti grešku. Iskrivljeno uverenje da iskrene prijateljske relacije između muškaraca i žena ne postoje, dovode i do greške u tumačenjima da je komunikacija dvoje odraslih, u kojoj preovladava prijatan emocionalni ton, nužno flert. 

 

Kako smo došli do toga da se ljubazna devojka ili mladić olako osuđuju za flert?

Jedno od objašnjenja je da druga strana ima drugačije ideje kako izgleda kulturno, odnosno socijalno podobno ponašanje. Razlike u komunikacijskom stilu, pojedinci mogu protumačiti kao razlog da sagovornika “isprovociraju, testiraju”, vođeni idejom da ljubazno i kulturno nije “pravo” lice osobe. Takođe, ukoliko postoji nezadovoljstvo u domenu partnerskih odnosa, a nedostatak adekvatnih veština ili situacija u kojima bi se tražio partner - ljubaznom se može pripisati značenje romantičnog. Svakako, nepravedno “okrivljenoj” strani ovakvi tipovi komentara mogu biti neprijatni.

Na koji sve način neko može da zloupotrebi našu ljubaznost u muško-ženskim odnosima?

Pre svega na način da ne poštuje naš lični prostor prijatnosti, da naše poruke i ponašanje interpretira na iskrivljen način. Tumačenje učtivog i kulturnog ponašanja kao poziva na flert, odbijanje da se čuje izgovoreno “ne” , povećava šansu da dođe do nasilja: psihičkog, fizičkog, seksualnog. Zbog toga je važno da osnažujemo kontakt sa ličnom procenom situacije i se povučemo ukoliko nam potrebno vreme da zauzmemo jasniji stav, umesto da komentare i fidbek apriori tumačimo kao logičnu posledicu našeg ponašanja. 

Kako možemo da razlikujemo "samo" ljubaznost od nečije namere da nam se udvara?

Možemo da obratimo pažnju na nekoliko činilaca: u prvom koraku okruženje, odnosno kontekst komunikacije. Ukoliko smo korisnici usluga, gde smo u kontaktu sa zaposlenima, izvesno je da ljubazno ponašanje zaposlenih je deo poslovnog bontona. Zatim možemo da obratimo pažnju na neverbalni aspekt komunikacije, pre svega ono šta bismo nazvali “govor tela”. Ulaženje lični prostor osobe može biti jedan od znakova udvaranja. Naravno, možemo obratiti pažnju na sadržaj koji osoba iznosi i pitanja koja upućuje drugoj strani. Prijatan razgovor može da postoji u domenu zajedničkih interesovanja, prosleđivanja informacija i razmene mišljenja. Ulazak u prostor udvaranja možemo prepoznati po tendenciji da se postavljaju ličnija pitanja, iskazuje interesovanje za privatni segment života i iskazuje želja za zbližavanjem u tom smeru. 

 

 

Mora li ona nekad da se "zataškava" da bismo se sačuvali od pogrešnih procena, udvaranja ili prebacivanja da smo uvek nasmejani i prijatni, nekome na poslu ili u društvu slali lažne emocionalne signale?

Ako osoba zloupotrebljava našu spremnost da je saslušamo, ako postavlja zahteve u odnosu na koje se ne osećamo prijatno, naš zadatak je da postavimo sebi pitanje: “Kako da se zaštitimo”, odnosno kako da asertivno kažemo “ne” zahtevima, pitanjima, komentarima koje smatramo nedekvatnim. U ekstremnim oblicima, pogrešna tumačenja i neadekvatna ponašanja druge strane mogu da budu prepoznata kao mobing ili seksualno uznemiravanje.

Koje su još manifestacije pogrešnog doživljaja ljubaznosti?

Ideje da je ljubaznost pokazatelj manjka samopouzdanja, da je neko “fin i kulturan, ali naivan”, da ne ume da se zauzme za sebe. Takođe otvara se pitanje: šta je za nekog primer adekvatnog ponašanja, ako ljubaznost tumači negativno. Ljubaznost može biti zloupotrebljena i u situacijama kada neko traži pomoć jer nas vidi u svetlu “on neće moći da me odbije”. To upućuje da strane nisu ravnopravne, već se onaj ko je učtiv i prijatan u razgovoru vidi kao “dužan” da sasluša, pomogne, razume - problem je što to dolazi iz zahteva jedne strane, a ne iz prirode relacije u kojoj se obe strane imaju doživljaj obostranog prihvatanja i uvažavanja. Kulturan način ophođenja može pojedincima da deluje kao prostor da nezadovoljstva iz drugih segmenata života iznesu onome ko “ne zna ili ne sme da se suprotstavi” - tada se radi o psihološkom nasilju. Onaj ko je u poziciji da biva izložen takvim porukama ima zadatak da izrazi neslaganje, da se zauzme za sebe ili izađe iz komunikacije sa cilljem zaštite od poruka koje mogu da proizvedu štetan psihološki efekat. 

 

Na koji način možemo da ostanemo to što jesmo, dakle - ljubazni, a da se ipak sačuvamo od površnih interpretacija?

Značajno je da budemo u kontaktu sa našom ličnom procenom i akcenat stavimo na to: šta mi mislimo o tuđem ponašanju, da li nam je određeni komentari smetaju, da li određeni postupci da prelaze granicu naše lične prijatnosti. Davanjem dozvole sebi da se ne slažemo sa drugim, dalje nas podstiče da gradimo načine kako se zauzeti sa sebe, a ukoliko drugi ne uvažava naše sugestije, prepoznati vreme za prekid komunikacije. 

Čitajte još...