Zašto je važno čuvati individualnost u partnerskoj vezi

pexels-alexander-wendt-2451590.jpg
Gradient

Zašto, uprkos iskrenim emocijama i posvećenosti osobi koju volimo, ne treba da se odreknemo individualnosti

I kada je sve "naše",

ne treba da nestane "moje"

Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus  

Novinar: Tatjana Loš

Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut

Ljubav cveta najbolje u otvorenosti i slobodi - zapisao je Edvard Abi, američki esejista. Međutim, ona ponekad postaje upravo suprotno - zatvorenost i nesloboda. I zato joj je teško da cveta. 

Istraživanja pokazuju da jedna od najvećih grešaka koja može da se napravi jeste odricanje od prava da zadržimo svoj mali prostor intime za sebe, ubeđeni da veza ili brak podrazumeva da partneru moramo da damo baš sve. Svaku pomisao. Sopstvenu ili nečiju tajnu. Lozinku za društvene mreže. Poruke prijatelja. Uvereni smo da moramo da prestanemo i da mislimo drugačije od partnera. Da volimo filmove koje on voli. I da se družimo samo sa onima koje on bira. Naučeni smo da nema više "moje" i "tvoje", već je baš sve "naše", iako tu malo toga liči na nas. Gubitak individualnosti u ljubavnom odnosu uglavnom se ne dešava preko noći, ali taj proces ponead ode toliko daleko da više stvarno nemamo sebe, već postoji samo "dvoje".

Kako i zašto bi to trebalo da predupredimo, ostajući isto posvećeni i čisti prema partneru, ali ne na uštv sebe, za "Život plus" govori Bojana Škorić, psiholog.

Koliko je važno, uprkos iskrenoj i dubokoj ljubavi u kojoj smo srećni i ispunjeni zadržati "ja" i ne uklopiti se sasvim u "mi"?

Građenje partnerske veze je proces - dvoje ljudi od poznanika postaju par koji zajednički kreiraju prostor psihološke bliskosti kroz svakodnevnu interakciju. U formiranju osnove funkcionalne veze poželjno je da se nalaze slične vrednosti i kompatibilni načini iskazivanja ljubavi, privrženosti, brige i pažnje između partnera. Partneri mogu imati drugačije profesije, hobije, određena interesovanja, a da to suštinski ne ugrožava zdravo jezgro veze. Kada se ovi elementi, kao i posvećivanje vremena prijateljima i drugim sadržajima, u velikoj meri podrede partneru i vezi, stvaraju se uslovi da se zaključi da je identitet osobe dominantno obojen partnerskom vezom. Zadržati "ja" ne znači ostati apsolutno nepromenjen, već biti u kontaktu sa željama iz drugih oblasti života, ulagati vreme u njihovu realizaciju, dok istovremeno dozvoljavamo sebi lični rast u emotivnom odnosu koji gradimo. 

Gde partneri najčešće greše, pa izgube individualnost u vezi ili zarad veze?

Način na koji su roditelji funkcionisali u domenu ličnih granica i identiteta para jedan je od prvih, potencijalno disfunkcionalnih, modela koji osoba može usvojiti, ukoliko se nekritički prihvati kao dobar. Ideja da je partnerska veza nesto bez čega ne može da funkcioniše, strah da ne bi mogla da podnese raskid, osobu stavlja u poziciju da razliku vidi kao povod za konflikt, a konflikt kao razlog raskida. Da bi to izbegla, ona svoj autentičan doživljaj može da "stavi u stranu". Manjak samopoštovovanja i samopouzdanja može da se odrazi u partnerskom odnosu - da bi izbegao kritiku, pojedinac će potencijalo izabrati da ne iskaže pred partnerom ono šta mu je značajno, jer ima utisak da nije dovoljno važan da bi se njegov glas čuo. Prepreke da se autentično i uvremenjeno reaguje mogu da postoje unutar same osobe i zaključku izvedenom iz ranijih negativnih iskustava. Sa druge strane, prepreke mogu da se kriju u izboru partnera koji kritikuje, agresivno ili reaguje odbacujuće. 

Da li tu generalno "padaju" oni sa tanjim karakterom, manjim iskustvom, mlađeg uzrasta ili "utapanje" može da se desi bez obzira na ove odrednice?

Razumljivo je da se u prvim zaljubljivanjima tokom adolescentnog perioda mladi ljudi, poneseni snažnim emocijama koje osećaju po prvi put, u želji da iskažu naklonost - identifikuju sa partnerom. Problem nije u tome da se ima takav doživljaj u iskustvu, već kada to postane dominatna karaktersitika ponašanja, kada kasnije tokom života naši izbori zavise od partnerovog odobravanja. Jedan od takvih slikovitih primera može se video u liku koji tumači Džulija Roberts u filmu "Odbegla mlada". "Utapanje" u vezu je ono šta naša okolina i prijatelji mogu da primete, tako da je korisno uzeti u razmatranje komentare tipa: "Dosta si se promenio" i razmisliti u kom smeru se desila promena. 

Kako sačuvati svoje mišljenje i principe, izbor filmova, muzike, načina na koji volimo da provodimo odmore, koji nisu kompatibilni sa partnerovim, a da se time ne ugrozi kvalitet odnosa?

Razlikovati bitne od manje važnih elemenata za opsatanak veze, prepoznati lična interesovanja koja ne ugožavaju ni partnera, ni vezu. Zatim, biti u konkatu sa autentičnom ličnom impresijom - postaviti sebi pitanje: "Koje je moje mišljenje, šta se meni sviđa u ovom sadržaju". Umesto apriori stava da je ono šta partner predloži bolje nego naš lični izbor, uzeti u razmatranje i sa njim razgovarati koja opcije i rešenja bi bila interesantna za obe strane. Ukoliko mi volimo određene kulturne sadržaje, imamo hobije, način rekreacije koji partnera ne interesuje u istoj meri kao i nas, to je podsticaj da nađemo okruženje koje nam je u tom domenu slično. 

Koliko je važno biti asertivan baš na ovom primeru?

Od velike važnosti - da oslušnemo sebe i izrazimo koji je naš utisak i stav o nekom sadržaju, a da istovremeno budemo otvoreni u komunikaciji da čujemo partnera. Razlika u stavovima i interesovanjima ne mora da bude kompetitivna situacija u kojoj neko treba da pobedi. Funkcionalno razrešenje ovakve sitacije je istraživanje i pronalaženje zajedničkog polja interesovanja. 

 

To što čuvamo određeni stepen svoje intime, zvala se to lozinka za društvene mreže, tajne naših prijatelja ili slično, ne mora da znači da nismo sasvim iskreni i čisti u vezi. Ali kako da u to uverimo partnera ako o tom "čuvanju" ima suprotan, negativan stav?

Kada partner kroz postupke zastupa brisanje ličnih granica u vezi, možemo da iznesemo kako se osećamo povodom toga i našu perspektivu situacije. Iskrenost ne znači da svaki segment života prepričavamo i iznosimo partneru na proveru. Poverenje je ključan element - doživljaj da nam je partner privržen i kada nije u neposrednoj blizini. Kada je ono iz nekog razloga narušeno, par može potražitu stručnu pomoć na partnerskoj psihoterapiji. 

Koliko naknadno osvešćivanje saznanja da smo zbog nekog odstupili od sebe i svojih principa, uvereni da time samo dokazujemo ljubav prema partneru, može da nas košta? Ili još gore - koliko košta neosvešćivanje?

Za lični rad na sebi može biti korisno imati uvid kada u prošlosti nismo dozvolili sebi da oslušnemo lični utisak i osećanja - to su važne lekcije iz kojih možemo da izvučemo pouku. Od pomoći je postaviti sebi pitanje zbog čega smo odustali od iskazivanja autentičnog mišljenja. Izutetno je važno razumeti lične reakcije iz prošlosti da bi prevazišle prepreke u sadašnjosti. Neosvešćivanje da postoji sklonost podređivanju partnerovom mišljenju je zapravo ono što u psihološkom smislu "košta". To je otpisivanje da problem uopšte postoji. Rizik je razvijanju tendencije povlačenja u drugim životnim situacijama i relacijama, reagovanje povećanim stepenom aksioznosti pri samostalnom donošenju odluka, niskim stepenom samopouzdanja i samopoštovanja - što su rizični faktori za različite forme psihopatološke dekompenzacije. 

Čitajte još...