Doživljaj izneverenosti u partnerskoj vezi
Zašto doživljaj izdaje u ljubavi nema veze isključivo sa neverstvom
Prevareni
i bez preljube
Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus
Novinar: Tatjana Loš
Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut
Kada kažemo izdaja, odmah posmilimo - prevara. Ali zapravo, ovo je možda samo najniži vrh "legenog brega", jer postoji nebrojeno načina da se u vezi osetimo kao da smo idzani. Poverenje se gubi i onda kada nam je partner savršeno veran, a doživljaj razočaranosti tinja i u naizgled harmoničnoj priči.
Kada sve možemo da se osećamo iznevereno u ljubavi, a da to nema veze sa najvidljivojom - preljubom partnera, kako se ovakve situacije prevazilaze, šta rešava, a šta komplikuje već osvešćene probleme, za "Život plus" govori Bojana Škorić, psiholog.
Kada sve možemo da se osećamo izdano u vezi, a da to nema veze sa najvidljivijom - preljubom partnera?
Donošenje iznenadnih odluka koja imaju posledice po vezu, neuvažavanje partnerovog mišljenja, nepriznavanje ličnih emocionalnih iskustava, izostanak podrške u značajnim životnim ili stresnim situacijama - neki su od primera kada pojedinac može da se oseti izdanim. Izbegavanje odgovornosti da se iskomuniciraju važne informacije, želje, planovi i u skladu sa tim postupci koji drugu stranu mogu da iznenade, otvaraju prostor da se na takav pristup reaguje gubljenjem poverenja i doživljajem narušene lojalnosti prema relaciji i partneru.
Koliko je izdaja uvek velika, iako se u nekom obliku pojavljuje kao mala, naizgled nebitna?
Različite situacije, odnosno ponašanja jednog partnera mogu biti povod da se drugi oseti razočarano i izdano. Problem može da nastane kada se sa partnerom ne razgovara o očekivanjima od njega i veze, već se ide linijom manjeg otpora - pasivnim stavom i nadanjem da će “sve biti u redu, jer se volimo”. U osnovi ovakvog pristupa mogu biti uverenja da se u “ljubavi partneri prećutno razumeju” ili se vlasiti sistem vrednosti i načini kako bi se sam pojedinac ponašao projektuju na partnera. Tada neispunjena očekivanja mogu da se tumače kao izdaja.
Ili taj doživljaj veličine zavisi od senzibiliteta ličnosti, kvaliteta i dužine veze?
Doživljaj izneverenosti, kao subjektivna kategorija, zavisi od ličnog sistema vrednosti i očekivanja - šta je u redu, a šta nije vezano za ponašanje partnera. Kada postoji tendencija potvrđivanja negativne slike o drugima, onda se kao mogu traži i najmanji povodi da se drugi proceni kao “onaj kome se ne može verovati”. Različite neprijatne emocije: tuga, ljutnja, prezir, zapravo mogu biti reakcije na događaje i ljude iz prošlosti, a da se u sadašnjosti i bliskoj relaciji javljaju na minimalne povode. Uviđanje ovakvog tipa reagovanja je pre svega značajno za samog pojedinca, jer emocije “zaglavljene” u prošlosti mogu biti prepreka za autentične reakcije u sadašnjosti. Kada se očekivanja ne iznose kao naredbe, već kao želje da se relacija gradi u siguran emotivan prostor, spremnost partnera da sasluša i reaguje na emotivne potrebe drugog, jesu koraci ka građenju psihološke bliskosti, što je ključan element funkcionalne partnerske relacije.
Kako se sa izdajom nose osobe sklone osveti? Koliko osvetoljubivost samo pogoršava situaciju?
Želja za osvetom može da bude u vezi sa osećanjem besa i stavom da onaj ko je naneo emocionalnu povredu nekako mora biti kažnjen. Pitanje je šta se želi postići osvetom: da drugi uvidi kako je pogrešio i pokaje se, da se iskustva izjednače tako što će se i drugi loše osećati isl. Problem je što se nekada iza intenzivne ljutnje nalazi osećanje tuge - utisak da je nešto veoma vredno izgubljeno. Važno je razlikovati konkretne postupke partnera i lična očekivanja koje imamo od partnera - nekada je moguće da su vlasita očekivanja rezultirala neprijatnim osećanjima. Usmeravanje vremena i energije na traženje načina kako drugom “vratiti istom merom” ne rešava osnovni problem vlasite tuge, razočarenja i adekvatne brige o vlasititm emocionalnim potrebama.
A koliko je spasava ozbiljan, otvoren razgovor u četiri oka?
Otvorena i direktna komunikacija u kojoj iznosimo ne samo lepe utiske, već strahove i zabrinutosti, spremnost da saslušamo i razumemo, prevencija je da dođe do situacija gde se jedna strana oseća odbačeno i iznevereno, gde postupci drugog doživljeni kao ugrožavajući za pojedinca i relaciju. Kada je veza u krizi, gde je partner izgubio poverenje, potrebna je spremnost obe strane da rade na reparaciji odnosa. Istovremeno, koristan može da bude i individualan rad na prevazilaženju patoloških načina reagovanja.
Šta se dešava kada na izdaju ne odgovorimo uopšte - odnosno, niti o njoj razgovaramo, niti uzvraćamo udarac, već problem samo “ćušnemo” pod tepih i nastavljamo kao da se ništa nije desilo? Šta se dešava sa samopoštovanjem, šta sa osećajem zadovoljstva u vezi, a šta sa ljubavlju?
To je pasivan način suočavanja sa problemskim situacijama, gde ono šta nam je značajno prećutkujemo sa idejom “sam će on shvatiti gde je greška”. Ovo može da vodi u ozbiljniji patološki obrazac u kom se na ono šta nam smeta u ponašanju drugog ne reaguje uvremenjeno, već pamtimo, pa se nakon osređenog vremena, na neki manji povod, reaguje intenzivnom ljutnom. Drugom se ne daje šansa za korekciju, već se potvrđuje slika o sebi i drugima: “ja sam dobar, a njemu se ne može verovati.”
Pristajanje na relaciju “po svaku cenu” može biti iz iskrivljenih uverenja da je “svaka ljubav nesrećna na svoj način”, “da u ljubavi mora da se pati”, “da je bolje biti u vezi, nego biti sam”. Hronična razočaranost i nezadovoljstvo kvalitetom veze počinju da se smatraju nužnim elementom - takvo stanje je rizik za razvoj različitih psiholoških problema: u formi depresivnih reakcija, psihosomatskih tegoba, pomeranja ljutnje na druge ljude, relacije isl.
Koliko doživljaj izdaje može da bude i u magli, odnosno da nam se “desi” u nekom trenutku kada nam se ceo svet čini crnim, pa paljbu prvo ospemo po partneru, ni krivom ni dužnom?
Očekivanje od partnera da iz izraza lica “pročita” zbog čega smo nezadovoljni često je preterani zahtev. Kada se osoba oseća nezadovoljno, a ne posveti se razumevanju razloga - u odnosu na šta reaguje neprijatnim emocijama, postoji rizik da se tenzija i neprijatan afekat iskažu, pomere prema bliskoj osobi. U pitanju je disfunkcionalan obrazac, jer osnovni problem nije razrešen. Kvalitet partnerske relacije može da se naruši: partner dobija neprijatne emocije i poruke koje se ne odnose na njegove postupke, a one mogu da naprave emotivnu ozledu. Zbog toga je važno prepoznavanje u kojoj oblasti života postoji nezadovoljstvo, da li je u pitanju posao, prijateljski odnos, komunikacijia sa roditeljima ili decom, neuspeh u ostvarenju nekog ličnog cilja i tražiti konstruktivne načine prevazilaženja problema.
