Raskid partnerske veze
Zašto je važno suočiti se sa raskidom da bi život mogao da se nastavi dalje
Prvo zalečite emotivne ozlede
Tekst izašao u štampanom izdanju lista: Magazin Novosti - Život plus
Novinar: Tatjana Loš
Sagovornik: Bojana Škorić, master psiholog i psihoterapeut
Kraj ljubavi nije nežan kao njen početak. Uglavnom je u deficitu sa šarmom, a retko liči i na slavni epilog posle kojeg je rođeno jedno novo, lepo prijateljstvo. Ukratko - raskid sam po sebi nije prijatno iskustvo, čak i kada znamo da je dobro što više nismo sa nekim, da je ljubav iščezla, da poštovanje i razumevanje nikada nisu postojali na toj adresi ili da nas čeka neka sunčanija priča. Pa opet, da bismo ga sasvim odbolovali, a ne površno "pregrmeli" u letu, važno je da se sa njim suočimo.
Zašto je to proces koji moramo da osvestimo i na koji način da mu se posvetimo ako želimo da nastavimo život dalje, ponovo volimo i radujemo se, za "Život plus" govori Bojana Škorić, psiholog.
Kako bi prvih dana i nedelja posle raskida trebalo da se postavimo prema sebi i činjenici da više nismo u vezi?
Period nakon raskida je vreme za reorganizaciju prioriteta, svakodnevne rutine i navika, kada je korisno tražiti socijalno okruženje u kom se osećamo prihvaćeno. Nakon raskida se može reagovati različitim neprijatnim osećanjima: ljutnjom, razočarenjem, tugom. Zbog iskrivljenih uverenja da su neprijatna osećanja nepodnošljiva i da se od njih može “izgubiti razum”, osoba može da se trudi da pokaže da je “bolje nego ikad”. Od takvih osećanja nije korisno bežati, maskirati ih pretrpanim dnevnim rasporedom i požurivati da odjednom nestanu, jer tako samo odlažemo suočavanje sa njima. Osećanja imaju funkciju da se doživljeno iskustvo obradi. Zatim, možemo probati da “odzumiramo” situaciju u kojoj se nalazimo i da se ne sagledavamo iz ugla “ja sam sam na svetu jer nemam partnera”, već da se setimo prijateljskih i porodičnih relacija koje su nam važne, a koje smo možda zaposlavili, da energiju usmerimo u ka ljudima koji nas prihvataju i aktivnostima koje su nam značajne.
Najteže je, čini se, što nas na početku sve podseća na njega. Navikli smo da mnogo toga radimo u duetu. Kako da se izborimo sa tim osećajem?
Navike generalno, pa i u kontekstu partnerskih odnosa, stvaraju doživljaj sigurnosti. Raskid je često stresna situacija jer dolazi do brojnih promena kako na praktičnom, tako i na psihološkom nivou. Životni prostor, mesta na koja su partneri zajedno izlazili, način organizacije dana, omiljeni kulturni sadržaji - sve to sponatno može da podseti na period veze. Nakon raskida, korisno je elementima iz svakodnevnog života dati novo značenje, koje više nije obeleženo partnerom i vezom. Stvarati nove navike sa starim elementima. Sa prostora i sadržaja odlepiti etiketu “naš” i staviti akcenat na sadašnju ličnu impresiju.
Kakav bi odnos trebalo da zauzmemo prema stvarima – fizičkim, opiplljivim – koje nas podsećaju na partnera. Da li je rešenje u sklanjaju iz vidokruga, vraćanju njegovih poklona i stvari, ili suočavanje znači da pustimo da neko vreme ostanu tu gde su, a da se mi naviknemo da njega više nema?
Fizičke stvari su objekti na koje možemo da isprojektujemo naša osećanja - nadanje da će se veza obnoviti, ljutnju zašto nam se desila neka nepravda, tugu jer ono šta smo imali ili želeli više nije ostvarivo kako smo zamišljali, razočarenje jer se naše želje nisu ostvarle. Reorganizacija okruženja u kom živimo može da reflektuje promenu ličnih prioriteta, tako da od pomoći može da bude da sklonimo sitnice koje nas podsećaju na partnera. Međutim, nekada je lakše baviti se spoljašnjim preuređivanjem. Promena enterijera u kom živimo, kupovina nove garderobe - može biti vidljiva paralela unutrašnje promene, ali nije recept za brz oporavak. Suštinska smernica je u okretanju ka sebi i briga o emotivnim ozgledama koje su nastale tokom veze ili zbog raskida.
Kako biste opisali ponašanje/stanje ljudi koji posle raskida teatralno pale sve što ih podseća na partnera?
Iza poriva za uništavanjem stvari mogu da stoje različiti psihološki mehanizmi - pomeranje neprijatne emocije prema osobi ili vlasitom ponašanju na materijalne stvari, što je nekonstuktivan način suočavanja sa ličnom patnjom. Uništavanje može biti pokazatelj težnje da se neprijatno iskustvo i patnja što pre “izbrišu” vođeno iracionalnom logikom “kada nestanu stvari koje me sećaju na partnera, nestaće i patnja”, “nema uspomena na vezu, znači nema ni bola”. U redu je da osoba oseti ovakvu vrstu poriva, a korisno je da ne reaguje brzopleto. Uništavanje ne rešava problem pristune patnje, niti će izbrisati sećanje, zato je opcija koju vredi razmotriti upravo prihvatanje da se uprkos patnji, vreme i energija posvete sebi, važnim ljudima, poslu i hobijima - iskoristiti kapacitete iz sadašnjosti da se zacele emotivne “rane” iz prošlosti.
Koliko parova se upravo vrati na staro – pomiri iako je ljubav nestala i odnos postao disfunkcionalan – samo zato što se nisu suočili sa raskidom, prihvatili ga, odbolovali i smestili u prošlost, već su izabrali liniju manjeg otpora?
Važno je razlikovati trenutnu prijatnost i biranje opcija samo zato jer su nam poznate u odnosu na dugoročne dobrobiti i ciljeve. Iskrivljena uverenja o partnerskom odnosu mogu osobu da drže u relaciji koja joj psihološki šteti, u kojoj su partneri emocionalno otuđeni. Ljudi mogu selektivno da traže primere iz okoline da bi potvrdili ideju da se “u ljubavi uvek pati”, da je “bolje biti u vezi nego sam”, da su “svađe znak da je partneru stalo do mene” isl. Takođe, doživljaj osobe da nije vredna ljubavi može da rezultuje ostajanjem u disfunkcionalnoj vezi, što može da bude tema za psihoterapijski rad.
Kada uopšte vredi dati šansu bivšem partneru, a kada se potruditi da što pre i što kvalitetnije nastavimo život bez njega?
Kada se ne analiziraju razlozi zbog čega je došlo do raskida, a pomirenje dođe kao rezultat trenutne sentimentalnosti, straha od samoće ili neizvesnosti usled životne promene, može se smatrati da “slabe tačke” veze nisu prevaziđene i da se konflikti koji postoje mogu ponovo manifestovati. Ukoliko partner uvidi koja njegova ponašanja su kod druge strane izazvala patnju, kada kajanje i izvinjenje nisu samo izjave, već autentični pokretači sa se osoba suoči sa nekim ličnim psihološkim preprekama, kada se usvoje novi, pozitivni načini rešavanja starih problema, onda možemo razmisliti da li imamo želju da i dalje budemo u partnerskom odnosu. Ako partner ne želi da se promeni i to pokazuje u nizu situacija, ako svu odgovornost za probleme pripisuje drugoj strani, nije spreman za dijalog, otpisuje emocionalnu patnju u smislu “partner je previše osetiljiv”, “neka patnju reši sam sa sobom” to su neki od znakova kada se vredi zapitati koji su razlozi zbog čega ostajemo u vezi.
