Irvin Jalom
13. juna 1931. godine rođen je Irvin Jalom, američki psihijatar čiji se rad i literarno delo svrstava u domen egzistencijalističke psihijatrije i psihoterapije. Jalom je izjavio da je na početku specijalizacije bio nezadovoljan tadašnjim psihijatrijskim pristupom i psihoanalitičkom terorijom. Zbog toga se okrenuo učenju filozofije, jer smatra da ona daje odgovore koje nedostaju u medicinskom sagledavanju psihičkih stanja i patnji. Kao omiljene filzofe navodi Ničea, Šopenhauera, Sartra, Kamija i dr.
U psihoterapijskom pristupu podržava ideju da davanje prevelikog značaja psihijatrijskoj dijagnozi može da remeti autentičan kontakt između psihoterapeuta i osobe na način da "dijagnoza može delovati kao samopisunjavajuće proročanstvo". (Jalom, 2011) To znači da kod pojedinaca, informacija o dijagnozi može da bude podsticaj da se uviđaju samo one karatkeristike i ponašanja koja spadaju u opis tog patološkog stanja. Takođe ističe značaj razvijanja EMPATIJE, a sposobnost da se bude prisutan u sadašnjem trenutku - u OVDE i SADA - smatra za važan resurs u procesu prevazilaženja psiholoških tegoba.
Autor je stručnih knjiga iz oblasti psihoterapije, a sa druge strane romana i priča u kojima dotiče psihijatrijskih i psihoterapisjkih tema. "Kada je Niče plakao" ,"Lečenje Šopenhauerom", "Gledanje u sunce", "Čari psihoterapije", "Teorija i praksa grupne psihoterapije" samo su neki od naslova čiji je autor.
Sa suprugom Merilin živi u gradu Palo Alto u Kaliforniji.
.jpg)
U knjizi "Čari psihoterapije" Jalom se bavi mnogim temama na koje psihoterapeut treba da obrati pažnju u terapijskom precesu. U jednom od poglavlja ističe značaj važnosti toga da sam psihoterapeut treba da ima iskustvo rešavanja ličnih psiholoških problema na psihoterapiji.
"Iskustvo lične terapije studentima terapeutima omogućava da dožive mnoge aspekte terapijskog procesa iz pozicije pacijenta: tendenciju ka idealizovanju terapeuta, žudnju za zavisnošću, zahvalnost prema nežnom i pažljivom slušaocu, moć koja je data terapeutu. Mladi terapeuti moraju da prorade svoje neurotske probleme; moraju naučiti da prihvataju fidbek, da otkriju svoje slepe mrlje i vide sebe očima drugih; treba da poštuju svoj uticaj na druge i nauče kako da priže ispravan fidbek. Konačno, psihoterapija je psihološki zahtevan poduhvat i terapeuti moraju razviti svest i unutrašnju snagu kako bi se nosili sa brojim profesionanim rizicima koji su joj svojstveni". (Jalom, 2011)