Alber Kami
7. novembra 1913. godine rođen je Alber Kami, pisac i filozof koji se u svojim delima bavio filozofijom apsurda.
Apsurd je suštinsko neslaganje između čovekove potrebe i traganja za smislom i sa druge strane toga - da univerzum nema univerzalan smisao. Kada se suoči sa svetom koji ga okružuje, čovekov duh je u sudaru ravnodušnošću sveta. Univerzum je bez boga i bez smisla, ali više od toga - on je indiferentan prema čovekovoj individui.
APSURD JE ZAHTEV ZA ZNAČENJEM. Zastupao je stav da pojedinac treba da prihvati apsurd egzistencije i da TRAGA ZA SOPSTVENIM SMISLOM.
Kamijeva filozofska misao daje teorijsku potporu određenim intervencijama u psihoterapiji. Kada bismo zamisli šta je najveća suprotnost ideji apsurda, vertovatno bi to bio stav: ,,Ako dam sve od sebe i uradim stvari kako treba, imaću ono šta želim.’’ Ovakav pristup nekada se može javiti kada ljudi žele da sačuvaju emotivnu vezu, posao, stil života koji nudi određeni komfor, socijalno okruženje, isl.
Možda ne želimo da čujemo, ali: ne postoji nikakav vid nužne uzročno-posledične veze, sigurnosti i garancije da ukoliko uradimo sve šta je u našoj moći, rezultat mora da bude kakav želimo. Mala, ali suštinska razlika kaže: postoji procenat šanse i verovatnoće da će biti tako.
Upravo taj momenat kada se pojedinac nada ispunjenu želja i oseća neizvesnost - jeste trenutak kada ćemo se podsetiti na APSURD sveta u kom živimo.
Kada imamo ovu mogućnost na umu razočarenje koje se može javiti biće bolno, javiće se razne neprijatne emocije, ali upravo zbog toga jer je osvešćena i minimalna mogućnost da želja može biti osujećena na nivou spoljnih faktora, to razočarenje ne ruši celokupnu sliku o sebi, drugima i svetu. Na taj način, ideja apsurda i njegovo prihvatanje, jeste psihološki protektivan faktor za pojedinca.
1957. godine Kamiju je dodeljena Nobelova nagrada za književnost
Ticijan (1548. godina). Sizif
Ukoliko ovih dana tražite knjigu u kojoj ćete dobiti jednokratnu dozu infuzije “samo treba biti pozitivan” i “potrebno je jako da zaželiš i ostvariće ti se”, onda je Kamijev “Mit o Sizifu” sve ono šta ne želite. A zapravo je ono šta vam treba.
Kami antički mit uzima kao referencu i iznosi ideju o Sizifu kao apsurdnom junkau.
“Nema sunca bez senke, potrebno je upoznati noć. Apsurdni čovek kaže “da” i njegov napor će biti stalan. Ako postoji lična sudbina, nema više opšte sudbine ili bar postoji samo jedna koju on smatra fatalnom i dostojnom prezira. Što se ostalog tiče, on zna da je gospodar svojih životnih dana. U tom tananom trenutku, u kojem se čovek iznova okreće svom životu, Sizif, vraćajući se svom kamenu, posmatra sled tih nepovezanih pokreta koji postaju njegova sudbina, koju je on stvorio, ujedinio pod pogledom svog sećanja i uskoro zapečatio svojom smrću. Na taj način, ubeđen u ljudsko poreklo svega što je ljudsko, slepac koji želi da vidi i koji zna da noć nema kraja, uvek je u pokretu. Kamen se još kotrlja.
Ostavljam Sizifa u podnožju planine! Svoje breme uvek iznova prolazimo. Ali Sizif nas uči i višoj vernosti, koja poriče bogove i podiže kamenje. I on smatra da je sve dobro. Od sada, ovaj svet bez gospodara ne izgleda mu ni nepoldan ni bezvredan. Svako zrno ovog kamena, svaki kristalni odsjaj ove planine pune noći, sam za sebe oblikuje jedan svet. Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da se ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da zamislimo kao srećnog.”
Alber Kami, “Mit o Sizifu”