Kada je psihoterapija adekvatna vrsta pomoći?
Psihoterapija je oblik psihološke podrške koja ima za cilj da primenom psihoterapijskih metoda i tehnika pomogne u prevalilaženju aktuelnog psihopatološkog stanja, kao i stanja subjektivne patnje, uz istovremeno osnaživanje funkcionalnih delova ličnosti i segmenata ponašanja koji doprinose održanju mentalnog zdravlja.
Ljudi se na psihoterapiju odlučuju kada samostalno procene da im je takva vrsta pomoći potrebna ili mogu dobiti preporuku za psihoterapijski tretman od psihijatra. Zadatak psihoterapeuta je da napravi procenu da li se psihoterapijski rad može započeti; ukoliko ne, u narednom koraku može da prosledi relevantne informacije koje su opcije gde osoba može da potraži pomoć. U situacijama kada je osoba u procesu medicinskog tretmana, psihoterapija može biti podrška pojedincu i porodici u suočavanju sa stresnom situacijom i adaptacijom na privremene ili novonastale okolnosti.
Brojne predrasude mogu da budu prepreka ljudima da se obrate za pomoć, što može da spreči pojedinca u kreiranju uverenja da psihički problemi mogu biti prolazni i promenljivo stanje. Što pre uočimo neke predrasude kod sebe, pre će nam se otvoriti prostor za ideju da ono što nam predstavlja tegobu može da bude jedan od početnih elemenata ka građenju novog pristupa i stava prema sebi, drugima i okolnostima.
Povod za obraćanje na psihoterapiju mogu da budu: neprijatna osećanja čiji intenzitet remeti svakodnevno funcionisanje, stresne životne okolnosti, disfunkcionalni obrasci ponašanja, problemi u komunikaciji sa bliskim i osobama u poslovnom okruženju isl. Neprijatna osećanja ne moraju da budu nužan znak psihopatološkog reagovanja, međutim kada su prisutna u sličnom stepenu intenziteta određeni vremenski period, postavlja se pitanje: “Šta osoba može da promeni - u načinu brige o sebi, pristupu okolini i svakodnevnim situacijama - da bi se patnja umanjila, a povećao subjektivni doživljaj zadovoljstva?''
Kroz psihoterapijski rad osoba može da nauči adekvatne načine samopomoći u stresnim situacijama, prihvati činjenice iz realnosti na koje ne može da utiče, unapređuje funkcionalna ponašanja, razvija i neguje bezuslovno pozitivno samoprihvatanje i samovrednovanje. Psihoterapija ima zadatak da ponudi nove perspektive posmatranja i razumevanja psihološkog problema - preciznije se uočavaju elementi koji su doprinose razvoju i održavaju tegoba, dijagnostikuju se psihopatološki obrasci u odnosu prema sebi i drugima, prepoznaje se koje zdrave psihološke potrebe stoje iza razvijenog simptoma i pronalaze zdravi načini realizacije potreba i želja.
Psihoterapija je dodatna vrsta tretmana za pojedince koji u procesu psihijatrijskog lečenja. Pored psihofarmakoterapije, značajan segment oporavka je informisanje o mogućoj prevencija tegoba u budućnosti: blagovremenom prepoznavanju, adekvatnoj samopomoći i traženju podrške; odnosno, psihološki rad na mehanizmima porekla i održavanja problema.
Psihoterapija je razgovor koji se od drugih razlikuje - po čemu?
Osobe koje se obraćaju na psihoterapiju nekada kažu da su o psihološkom problemu već razgovarali sa nekim iz porodice, prijateljima, partnerom. Oni neretko iznose da žele da čuju objektivno mišljenje stručnjaka ili im savet prijatelja nije pomogao i subjektivna patnja i dalje postoji.
Psihoterapeut se, od osoba koje nisu edukovane iz oblasti psihoterapije, razlikuje po načinu organizovanja informacija koje čuju od sagovornika, uz obavezno pridržavanje principa psihološkog kodeksa i psihoterapijske etike. Psihoterapeut informacije tumači kroz pojmove iz psihologije, psihijatrije i psihoterapije.
Neka od pitanja na koja se tokom psihoterapije može tražiti odgovor:
-
U kojoj meri su psihičke tegobe adekvatan odgovor na trenutne uslove života, a u kom segmentu su pokazatelj disfunkcionalnih obrazaca koji postoje u okviru dinamike ličnosti?
-
Da li određena iracionlna uverenja o sebi i drugima otežavaju osobi da prevaziđe problem?
-
Šta su lične snage, a šta su prepreke u procesu prevalilaženja problema?
-
Da li je slična vrsta neprijatnog osećanja postojala ranije u iskustvu?
-
Kako pojedinac najčešće reaguje na stresne situacije?
-
Koje situacije osoba smatra užasavajućim i nepodnošljivim?
-
Da li se problemi u komunikaciji sa okolinom na sličan način ponavljaju tokom vremena?
-
Da li osoba možda otpisuje lične sposobnosti i objektivne mogućnosti koje bi doprinele da se oseća bolje?
-
Da li je okolina podržavajuća ili ima kritukujući stav prema osobi?
-
Da li postoji određen oblik dobiti od problema koji traje određeni period?
-
Kojim segmentima života se ne posvećuju pažnja i vreme zbog psiholoških tegoba?
Šta je cilj psihoterapije?
Na početku terapijskog procesa osoba definiše aktualno neželjeno stanje i promenu koju bi htela da postigne tokom terapijskog procesa, odnosno željeno stanje.
Generalno, ciljevi psihoterapijske promene se mogu prepoznati kroz ostvarivanje autonomije ličnosti, koja se preciznije može opisati kroz elemente:
-
Svesnost - spremnost da se uvremenjeno percipiraju i dožive dešavanja iz okoline uočavajući realne aspekte situacije, bez značajnih kognitivnih iskrivljenj;
-
Spontanost - postojanje više opcija u načinima izražavanja mišljenja i osećanja nasuprot ranijem rigidnom reagovanju na jedan ustaljen način, mogućnost da se na socijalizovan način, koji ne ugrožava druge, iskažu osećanja koja se doživljavaju u sadašnjosti;
-
Psihološka bliskost - sposobnost za kreiranje interpersonalnog prostora koji je baziran na empatiji prema drugome, u kome se osećanja, razmišljanja, stavovi iskazuju drugoj strani direktno i jasno (bez ulaženja u psihološke igre), prostor u kome osoba reaguje spontano i autentično.
Primeri specifičnijih ciljeva u psihoterapiji:
-
osnaživanje sagledavanja racionalnih opcija koje postoje u sadašnjosti,
-
empatski pristup i briga o drugima uz istovremeno jačanje kapaciteta adekvatne brige o ličnim potrebama i željama,
-
čuvanje granice ličnog prostora u socijalnim situacijama,
-
asertivan pristup u komunikaciji,
-
odustajanje od pristupa koji su iznova vodili ka negativnim zaključcima o sebi i/ili drugima,
-
otvaranje opcija da se dožive pozitivna, reparativna iskustva,
-
uviđanje mogućnosti da se stresne situacije iz prošlosti, odnosno emocije kojima smo reagovali ne moraju rekreirati iznova u iskustvu,
-
učenje kako da brinemo o sebi u situacijama intenzivnog stresa ili nakon doživljenog traumatskog isustva,
-
promalaženje novih načina pristupa i ponašanja koji su u skladu sa osobinim vrednostima i ciljevima.
.jpg)
