Introspektiv
Gajeva 26, Novi Sad
+381 65 326 11 26
Pišite nam
Copyright © 2017- 2019 Introspektiv. Sva prava zadržana.

Kada je psihoterapija adekvatna vrsta pomoći?

Osobe se javljaju na psihoterapiju kada imaju doživljaj da im je na psihičkom nivou teško da se nose sa: neprijatnim osećanjima, razmišljanjem koje može da ih opretrećuje ili situacijom u kojoj se nalaze u realnosti. Ljudi se na psihoterapiju odlučuju kada sami procene da im takva vrsta pomoći treba ili mogu dobiti predlog od psihijatra. Lekar neke druge specijalizacije može da predloži psihoterapiju kada smatra da tegoba nema fizički uzrok, već da je osnov psihološke prirode, kao i u situacijama kada je osoba u procesu lečenja, psihoterapija može biti podrška pojedincu i porodici u suočavanju sa stresnom situacijom.

Brojne predrasude mogu da budu prepreka ljudima da se obrate za pomoć. One mogu da spreče osobu da ima razmišljanje da neki psihološki problem može biti promeljiv i prolazan. Što pre uočimo neke predrasude kod sebe, pre će nam se otvoriti prostor za ideju da ono što nam predstavlja tegobu može da bude jedan od početnih elemenata ka građenju novog pristupa i stava prema sebi i/ili drugima.

 

Više na temu predrauda o psihoterapiji možete pročitati u tekstu: Predrasude o psihoterapiji iz ugla psihoterapeuta. 

Razlog za obraćanje na psihoterapiju može da bude prisustvo intenzivnog osećanja (npr. straha, tuge, ljutnje, razočarenja, krivice), kao i činjenica da ono remeti osobu u svakodnevnom funcionisanju i smanjuje sposobnosti da se dožive prijatne emocije. Pojava neprijatnog osećanja ne mora da bude nužan znak psihopatološkog reagovanja. Međutim, ako takvo neprijatno osećanje opstaje u sličnom intenzitetu i traje određeni vremenski period, može se pretpostaviti da je u pitanju nezdravo negativno osećanje i tada se postavlja pitanje ,,Šta treba menjati u odnosu prema sebi i pristupu svakodnevnim situacijama da bi se patnja umanjila, a zadovoljstvo životom i kreativni potencijal osobe za svakodnevne aktivnosti povećao?''

Takođe, disfunkcionalno ponašanje može da navesti osobu uvidi da su određeni psihološki elementi uzrok takvog reagovanja. Npr. kod nekog ko ima problem sa socijalnom anksioznošću može primetiti da u društvu gde ima više ljudi manje razgovara, da izbegava kontakt očima, da nema spontanosti i potencijalno somatske pokazatelje anksioznosti. 

Psihičko stanje koje osobi predstavlja problem i izvor neprijatnosti može da bude odlična polazna tačka za rešavanje psiholoških tegoba. Kroz psihoterapijski rad osoba može da nauči kako da pomogne sebi u teškim situacijama, kako da prihvati stvari koje ne može da promeni, kako da menja stvari koje želi da promeni kod sebe, kako da razvija samoprihvatanje.

Psihoterapija, generalno posmatrano, ima za cilj da ponudi nove opcije gledanja na psihološki problem, razmatra koji su elementi koji održavaju postojanje problema, uočava psihopatološke obrasce i nudi korektivne smernice u smeru razvoja autentičnog stava prema sebi, drugima i svetu, stava kroz koji osoba ima mogućnost da ispuni lične potencijale. 

 

Psihoterapija je često dodatan metod psihijatrijskom lečenju - za osobe koje su u tretmanu psihofarmakoterapije, često je značajan segment oporavka rad na psihološkim mehanizmima porekla i održavanja problema.

Po čemu se psihoterapija razlikuje od drugih razgovora?

Osobe koje se obraćaju na psihoterapiju nekada kažu da su o svom psihološkom problemu već razgovarali sa nekim iz porodice, prijateljem, partnerom. U tim slučajevima oni neretko kažu da žele da čuju objektivno mišljenje stručnjaka ili im savet prijatelja nije pomogao i subjektivna patnja i dalje postoji.

Psihoterapeut se, od osoba koje nisu edukovane iz oblasti psihoterapije, razlikuju po načinu organizovanja informacija koje čuju od sagovornika, uz obavezno i dosledno pridržavanje principa psihološkog kodeksa i psihoterapijske etike. Psihoterapeut informacije tumači kroz pojmove iz psihologije, psihijatrije i psihoterapije. Dok razmišlja o sadržaju koji čuje, sebi pitanja tipa: ’’Šta je dovelo do toga da osoba reaguje nezdravim negativnim ili intenzivnim neprijatnim osećanjem, da u određenim segmentima života ima zablude o sebi i svetu koje ga sprečavaju da ostvari svoje kapacitete, da reaguje na način koji joj nije od koristi?’’ itd... Razmišljaju da li je određena emocionalna reakcija adekvatna ili neadekvatan psihološki odgovor koji bi bio tema rada, razmatraju koje psihoterapijske metode i tehnike da koriste. Procenjuju da li je osobu potrebno edukovati nekim pojmovima iz psihologije, odnosno da li bi poznavanje tih pojmova pomoglo osobi da bolje razume svoje stanje. 

Ono što je na početku zvučalo kao jedna kratka izjava o objektivnim događajima i subjektivnom doživljaju, za psihoterapeuta postaje sadržaj više različitih hipoteza o nastanku i održavanju psihološkog problema. Tačna i precizna dijagnostika problema nudi prave i smernice (metode i tehnike) kuda u psihoterapijskom radu treba krenuti. Cilj psihoterapije je da pomogne osobi da iz neželjenog stanja, stanja subjektivne patnje dođe do željenog stanja.

Psihoterapija treba da pomogne osobi da dođe do oblika svakodnevnog funkcionisanja u kome može da doživi pozitivne emocije, zna adekvatno da pomogne sebi kada se pojave neprijatne emocije, radi i deluje u skladu sa onim šta smatra važnim.